IGRA SUDBINE

1.DEO

Mlada devojka, prirodne lepote, crvenih i vedrih obraza, oči pune života, osmeh koji zrači ljubavlju i odanošću, živela je u malom selu gde su se svi poznavali i znali sve jedni o drugima.Nije joj smetalo to što nije znala ko je njen pravi otac, živela je sa majkom i sve delila sa njom.Svu tugu, sreću, nadu, osećanja… Volela je i bila njena zvazda vodilja.Nije se obazirala na seoska tračarija i sažaljenja kao da je ,, obeležena,, samo zato što ne zna ko je njen otac.LJubav majke je nadomestila svu tu prazninu koju je imala.Nije bila sama, bila je voljena i više od toga joj nije trebalo.
Ema je bila dobar djak, uvek odgovorna, puna pitanja, radoznala.NJene drugarice nisu je baš volele zbog toga, dok su profesori bili uvek tu da joj daju sto više odgovora na njena radoznala pitanja.Zbog njene skromnosti i energijom kojom je odisala uvek je pomagala drugima i ako bi nekad ostala gladna, umela je da svoj sendvič podeli sa nekim ko je imao manje od nje.Dobrota koju je usadila majka u njeno srce samo je bivala sve veća, duša čistija.
Posle škole pomagala je svojoj majci oko kuće, bašte, sitnih popravki, radila je sve i učila kako bi olakšala teret svojoj majci.Majka je radila za nadnicu da bi mogla da joj omogući koliko-toliko ugodan život.Za vreme raspusta i sama Ema je išla sa majkom u nadnicu.Nije se stidela nikakvog posla, sve dok je pošteno zaradjen novac.Skupljale su novac i ostavljalje po strani ne bi li u teškim danima morale da mole za pomoć.
Godine su prolazile, Ema je izrasla u veoma lepu i zrelu devojku.Po završetku njenog školovanja zaposlila se kao učiteljica u seoskoj školi.Bila je prvđžena svojim djacima i trudila se da im pomogne u svemu.Roditelji su je voleli kao i njeni učenici.Majka joj je u medjuvremenu umrla i ona je ostala sam.Nastavila je da živi u svojoj kući, nije htela da je napusti i ako je imala ponude za posao u velikom gradu.Osećala se kao da bi napustila svoje gnezdo gde je imala spokojstvo i mir dok je živela sa majkom.Sigurnost i toplinu, sve ono što se zove DOM.
Kada nije radila u školi, pomagala je starijim osobama, koje su ostale same.Odnosila im hranu,pospremala kuću i pričala sa njima.Mnogo suza je videla, mnogo tuge u tim ljudima, ali i tračak sreće na njihovom licu kad god bi dolazila kod njih.To je bilo dovoljno da se iznova i iznova vraća njima.Kada bi neko preminuo srce joj se cepalo od bola i tuge.Nije umela da krije emocije, osećanja, ljubav…
I, kao što uvek biva, prst sudbine uvek stigne.Pismo na njenom stolu koje je stiglo izdaleka.Nije se usudila da ga otvori.Pokušavala je ali jednostavno ruka je uvek zadrhtala kad god bi dotakla pismo.Već pet dana pismo je na ostolu a Ema ga ne ptvara, kao da će iz njega izleteti najstrašnije čudovište i ubiti sve u njoj.Stah u njoj se sprožimao sve više.Moraće jednom da otvori pismo, znala je to…samo kad?!Noć, tišina, svetlo koje se prelamalo i senke se igrale na zidu od njenih pokreta.Stegla je srce, uzela pismo i otvorila.Morala je da sedne, ako pročita bilo šta što bi je uznemirilo, ( a taj osećaj je imala od samog početka ) srušila bi se.Rukopis je odavao umeće i lepotu slova koja su se nizala u rečenice.Ineligenciju, kreativnost, stabilnost… Sa prvom rečenicom već se našla u čudu. – “ Draga moja Ema, kći moja, nadahnuće moje.Ti si razlog mog postojanja svih ovih godina.Tražio sam te, ali uvek sam udaro u zid kad kog bi’ bilo šta saznao o tebi.Voleo sam tvoju majku i još uvek je volim.Nikad mi nije dozvolila da te upoznam.Na samrti mi je ostavila adresu i zahtevala da ti se ranije ne javim, inače ne bi mi dozvolila da ti ikad pišem.Morao sam da ispoštujem datum, vrem, sve što je zahtevala.Voleo bih da te napokon upoznam kćeri moja, da te zagrlim i kažem koliko te volim.Opriosti za sve ove godine, objasiću ti, ako mi dozvoliš.Tvoj otac Marko.“..